Novosti

Veliki povratak srpske građevine

Zamislite da neka domaća kompanija danas ugovori posao izgradnje kompleksa hotela u nekoj dalekoj, egzotičnoj zemlji. Da na gradilište povede hiljadu i po naših radnika i stručnjaka, obezbedi im smeštaj i hranu, i omogući im da posle svega dve ili tri godine zarade za stan u Beogradu.

I zamislite da ovakvih gradilišta imamo na desetine širom sveta. Da li bismo i tada govorili o besparici, nedostatku posla, ekonomskoj krizi i svemu drugom što karakteriše našu svakodnevicu?

Iako ova priča podseća na daleku budućnost, reč je o bliskoj prošlosti. Ne tako davno, jugoslovenska građevinska operativa je bila jedna od najpriznatijih u svetu, a najzapaženije mesto su imala srpska preduzeća. „Energoprojekt", „Komgrap", „Planum", „Rad", „7. juli", „Mostogradnja" i „PIM" samo su neki od giganata koji su svake godine državi obezbeđivali ogroman devizni priliv.

Tadašnje građevinarstvo donosilo je barem tri puta više deviza od turizma, a danas samo Hrvatska od stranih gostiju zaradi desetak milijardi evra. Može li se takvo vreme vratiti? Stručnjaci su optimisti.

Najava da će tokom narednog meseca biti formiran konzorcijum građevinskih firmi iz Srbije i Hrvatske podgrejala je nade građevinara da će povratiti nekadašnju slavu, da će se vratiti vreme kada je ova privredna delatnost ostvarivala najveći profit u regionu.

Moamer el Gadafi, predsednik Libije, dobro se seća jugoslovenskih firmi koje su radile u njegovoj zemlji i spreman je da samo u izgradnju stanova, koju bi realizovali naši neimari, uloži neverovatnih 50 milijardi dolara! I dok zvaničnici obe zemlje najavljuju da će pokušati zajednički da stvore uslove za novu ekspanziju, građevinari se sa ponosom prisećaju vremena kada su radili širom sveta.

"Poslove smo dobijali u najoštrijoj konkurenciji i svuda ostavljali neizbrisiv trag", seća se Ratomir Todorović, generalni direktor „Planuma" i jedan od doajena srpskog građevinarstva.

"Nadzor nad našim radovima vršile su američke, britanske i druge svetske kompanije, a ono što su od nas tražili često je prevazilazilo ustaljene standarde. Stalno smo bili pod lupom, ali nam je to veoma koristilo. Pratili smo svetske trendove i tehnologiju, trudili se da pružimo vrhunski kvalitet. I danas mojim inženjerima objašnjavam da je najjeftinije da se gradi kvalitetno, jer tada ne morate da se vraćate i ispravljate sopstvene greške", kaže on.

„Planum", koji je nedavno obeležio 63 godine postojanja, pročuo se u svetu po niskogradnji. Tokom proteklih decenija izgradili su širom sveta četrdesetak aerodroma i vojnih baza, 220 kilometara autoputeva, 1.500 kilometara magistralnih i regionalnih puteva, stotinak kilometara železničkih pruga... Bušili su tunele, nasipali brane, gradili su skloništa za avione, a radove su izvodili u Rusiji, Iraku, Libanu, Kuvajtu i brojnim afričkim zemljama.

"U srećno doba upošljavali smo 3.500 radnika, a danas jedva hiljadu. Sem toga, gde god da smo radili, angažovali smo i domaću radnu snagu, koja je često bila i desetostruko brojnija od naših stručnjaka. Korist su imale i domaće firme, jer smo u Jugoslaviji kupovali mašine, opremu i kamione, a ostvareni profit, meren u milijardama dolara, bio je najmanje tri puta veći od prihoda ostvarenog u turizmu. Plašim se da su ta vremena daleko za nama", kaže Todorović.

Goran Rodić, sekretar za građevinarstvo u Privrednoj komori Srbije, daleko je veći optimista. Nekadašnji stručnjak „Komgrapa", „Geneksa" i drugih poznatih firmi, veruje da imamo šansu, ali ne i mnogo vremena.

"Ako u naredne dve godine nešto ne učinimo, ostaćemo bez celokupne građevinske operative. Vreme nam ističe, jer ako u dogledno vreme ne podmladimo kadar, ako ne obezbedimo velike poslove u inostranstvu, izgubićemo ono najvrednije što smo imali - stručne ljude koji su svoje znanje prenosili s kolena na koleno", kaže on.

Rodić dodaje da je "samo Komgrap svojevremeno imao obavezu da godišnje primi više od 200 pripravnika. Posle završene škole, oni bi prolazili kroz domaća gradilišta, sticali prva znanja i iskustva, a onda odlazili na rad u inostranstvo gde su učili jezik, upoznavali se sa svetskim normativima i postajali kadar oko kojeg su se kasnije otimale najveće svetske kompanije".

"Većina tih ljudi i dalje radi za najpoznatije građevinske firme, gde izvode najsloženije i najteže zadatke. Ako prekinemo sa tom praksom, ne samo da više nećemo imati velike poslove, nego neće imati ni ko da ih radi", kaže on.

Rodić podseća da su svojevremeno naše firme samo na jednom gradilištu imale i po hiljadu naših radnika. Pored njih, išle su i čitave ekipe ljudi koji nisu građevinari, već su formirane i čitave bolnice sa medicinskim kadrom, radile su i naše kuhinje, čak se i hrana dopremala iz Jugoslavije.

"To su pravi poslovi! Sećam se, ugovorimo izgradnju bolnice u Libiji. Ne samo da smo podigli zgradu, već je u njoj ugrađena i celokupna tehnika iz Jugoslavije, aluminijumska stolarija, staklo, keramika, medicinska oprema, elektroinstalacije, građevinska hemija, ma zaposlili smo čitavu domaću industriju", kaže on.

Najavljena investicija u Libiji nije jedina, pa čak ni najveća koja se javlja u ovim godinama globalne svetske krize. Rodić objašnjava da je i Alžir spreman da u građevinske projekte uloži više od 100 milijardi dolara, Iran 70, kao i bivše zemlje SSSR-a, koje bi uz Rusiju takođe trebalo da investiraju najmanje 100 milijardi. Reč je o novcu od koga se i mnogo bogatijim zemljama „vrti u glavi".

"Većina tih zemalja bogata je naftom, nemaju problem sa novcem i žele da ga ulože u izgradnju", objašnjava Rodić i dodaje da "naravno, nismo jedini na tržištu, najveće svetske kompanije odavno su tamo prisutne, ali imamo prednost koju bismo morali da iskoristimo. Naime, oni najrazvijeniji, Nemci, Britanci i Amerikanci, prvenstveno su zainteresovani za izvoz svoje tehnologije, a samo izvođenje radova prepuštaju nama, Kinezima i Turcima".

"Naša prednost je u tome što imamo daleko kvalitetniji kadar, a još više to što nas u tim zemljama dobro poznaju. Proboj na svetsko tržište ne samo da bi nam obezbedio velike poslove, pružio mogućnost da iškolujemo nove kadrove, već bi iz letargije povukao i druge delove naše uglavnom posrnule privrede", kaže on.

Rodić podseća da u inostranstvu nismo radili isključivo na podizanju objekta, već smo često radili i po sistemu „ključ u ruke". Drugim rečima, angažovali smo i proizvođače opreme, čeličane, mašinsku, elektro i drvnu industriju, proizvođače hemijskih i građevinskih materijala, što je rezultiralo ogromnim deviznim prilivom o čemu danas jedino možemo da sanjamo.

"Možemo da sanjamo, ali bi još bolje bilo da nešto i uradimo. Iako su mnogi nekadašnji giganti na kolenima, bitka još nije izgubljena. Pojedine naše firme, poput Energoprojekta, Planuma, Mostogradnje i drugih, i dalje su prisutne na svetskom tržištu kao podizvođači velikih projekata, ali upravo nam je to i problem kojim bi morala da se pozabavi i sama država", kaže Rodić.

Naime, da biste ušli u svet velikih, najpre vam je potrebna ulaznica koja se zove referenca. A do nje se isključivo dolazi realizacijom velikih poslova. Nije čudno što strane kompanije rado uzimaju poslove u Srbiji na kojima čak i ne moraju da zarade.

Dovoljno je samo da angažuju domaću operativu koja će za njihov račun da završi posao a njima na kraju preostaje samo da se „potpišu" i pokupe kajmak. Drugim rečima, dobiće referencu koja će im širom otvoriti vrata drugih, bogatijih tržišta.

"To je ono što tražimo od države, da upravo mi budemo izvođači radova na našim velikim projektima. Mi smo ti koji se zadužujemo u inostranstvu, mi smo ti koji realizujemo projekat, a na kraju nam sve to neko preuzme. Šta znači kada država na tenderu postavi uslov da neka firma mora da ima realizaciju tokom prošle godine od 50 miliona evra? Ništa drugo, već samo da se u startu eliminiše svaka domaća firma", objašnjava on

Referenca je jedan, a dobijanje bankarskih garancija sasvim drugi, možda i veći problem. Ratomir Todorović objašnjava da je za velike projekte potrebna i jaka podrška, pre svega bankarska. Što je veći posao, potrebne su i veće garancije, koje se često mere milijardama evra. To nijedna naša građevinska firma ne može da ponudi, pa čak nijedna banka koja radi u Srbiji.

"Koliko znam, u Srbiji postoji barem tridesetak stranih banaka, ali nijedna ne može da isprati veliki projekat bez podrške matičnih banaka. Često se, međutim, dešava da prilikom odobravanja velikog kredita banka uslovljava sa svim i svačim, često traže da sami izaberu izvođače radova, a tada su naše firme, po pravilu, u potčinjenom položaju u odnosu na velike strane kompanije", kaže Todorović.

Rešenje je možda u Garantnom fondu. Građevinari su predlagali Vladi da formira fond vredan od 150 do 200 miliona dolara, koji bi upravo služio tome da se ponudi garancija kod velikih poslova. Koliko se zna, ova inicijativa još nije prihvaćena.

"Država mora da shvati da je građevinska industrija zamajac čitave privrede. Ako ona radi, rade svi! Činjenica je da vlada hronična besparica, ali ne možemo i to malo sirotinje nuditi bogatima na tacni. Sem toga, sama Srbija je veoma zahvalno tržište, pa nije čudno što mnoge svetske kompanije ovde otvaraju svoje ekspoziture. Skoro da nema pedlja zemlje na kojem se nešto ne bi moglo graditi", kaže Goran Rodić.

"Potrebna nam je infrastruktura, stanovi, železnica, putevi, industrijski objekti, a izuzetno je zanimljiv i Koridor 7, o kome se u Evropi mnogo priča, a kod nas se i ne spominje iako većim delom prolazi kroz našu zemlju. Reč je o Dunavu, gde će se uskoro graditi veliki sistemi za prečišćavanje otpadnih voda, ali i mnoge druge investicije. Ako naša građevinska operativa propadne, doći će stranci a njihove usluge će u startu biti skuplje za najmanje 30-40 odsto. Kome je to u interesu", pita se on.